Prvi radni dan u Delti. Pripremljena sam. Ustala sam sat vremena ranije nego što je potrebno. Cipele su uglancane, pantalone i košulja ispeglane, sako čeka na čiviluku. Svi imamo tremu. Ja, prva jutarnja kafa, vozač autobusa, pa čak i kontrolor. Srećem poznata lica, neobavezno ćaskamo ali u stomaku mi stoji jedna velika roda, koja me svojim kljucanjem podseća da je danas veliki i važan dan. Izlazimo iz autobusa, na mesto koje mi je tada delovala miljama daleko od svega poznatog (kasnije se ispostavilo da kao neko ko nije rođen u Beogradu, sada bih jedino tu znala da dođem zavezanih očiju – jedino za rikverc nisam sigurna). Očekujem vojnu smotru, samo bez intoniranja himne.

Stižem u nepoznato, raspoređuju me za sto sa telefonom i ikonom. Kasnije me premeštaju pored visoke biljke i kutije sa registratorima. Dani su počeli da teku. Nova lice, imena i različiti dokumenti. Pečati, ugovori i hiljadu i jedno pitanje „A kako to da nađem u SAP-u?“.

Jutarnja kafa je ponekad bila skuvana tek u podne, ali to nije menjalo ni ukus ni suštinu – upoznavanje i planiranje. Tim me dočekao, kao davno zaboravljenog rođaka, koji od skoro dolazi na slave i rođendane. I tada su mi pružili nešto što ima neprocenljivu vrednost – svoje radno iskustvo i stečeno znanje. Saveti, smernice, rečenice „Ko radi taj i greši“ i „Svaka čast“, učinili su prilagođavanje neprimetnim, prirodnim procesom.

Ni taj čuveni, strašni ponedeljak – nije bio strašan. A petak, kao prolazak kroz cilj nakon istrčane radne nedelje – za nagradu, još druženja i smeha. Malo po malo, shvatila sam da odlazak na posao ne doživljavam kao obavezu koju moram da izvršim, već kao nešto čemu se radujem, što me ispunjava i tera da učim i napredujem. Na poslu provedemo veći deo dana (onaj koji smo u budnom stanju), i suštinski je važno, osećati se kao kod kuće. Kao davno zaboravljeni rođak, koji je skoro naučio, gde vam to stoje papuče.

Autor: G.B.