Priča o mojim predrasudama prema korporaciji datira iz nekog davnog prošlog vremena. Kako su nastale i odakle potiču – ne znam. Ali znam šta bih kao iz topa rekla da me je neko pitao kako izgleda slika korporacije u mojoj glavi – sivi, sumorni tepisi, još sumorniji ljudi, tišina, hijerarhija, strogoća, hladno. To su epiteti koje bih joj dodelila. 🙅

Završen fakultet i master pri kraju značili su samo jedno – traženje posla. Još tokom studija znala sam da želim da budem deo jednog od graduate programa koji se organizuju svake godine na našem poslovnom tržištu. Delovalo je kao sjajna prilika, a u mojoj glavi je postojala samo jedna kompanija za koju želim da radim.

Konačno je otvoren konkurs koji sam čekala mesecima! Izbacila sam sve ukućane iz kuće, uzela čokoladicu i vodu, i kao pravi student ozbiljno pristupila inicijalnom testu. A onda je usledila agonija zvana čekanje rezultata.

Baš bez veze

U danima koji slede proklinjala sam trenutak kada sam iz čiste radoznalosti istraživala da li postoji još neki program pored ovog za koji sam se prijavila. Ni jedan jedini ulazak na društvene mreže više nije mogao da prođe bez oglasa koji su me pozivali da se prijavim na izvesni konkurs bez veze.

Nisam se potrudila čak ni da pročitam nešto više o konkursu. Nije me zanimalo. Ja sam znala šta hoću i na taj konkurs sam se prijavila. Međutim bili su uporni i na kraju sam popustila. Klik na Pročitaj više me je odveo na sajt na kome sam videla da je konkurs zapravo za jednogodišnji program Mladi lideri koji organizuje kompanija Delta Holding. Neću u korporaciju, ponovo mi je prošlo kroz glavu i zatvorila sam tab.

I dalje sam čekala rezultate za program koji sam tako žarko želela, a dane sam provodila istražujući apsolutno sve o kompaniji, gledajući slike zaposlenih sa tim bildinga organizovanih 2006. godine i pamteći svako lice koje postoji. Nikad se ne zna šta može da zatreba, nespremnu me svakako neće dočekati.

,,Prijavi se na konkurs bez veze!’’ ponovo je danima izlazilo na mom profilu na Instagramu.

Neću u korporaciju, bre!

Eto, rekla sam im, sad možda prestanu da iskaču iz frižidera. Međutim nisu, pa sam ipak odlučila da se prijavim. Nelogično, znam, ali nisam imala šta da izgubim. Ovom inicijalnom testiranju nisam pristupila kao pravi student – ništa od čokoladice i vode, a ni ukućani nisu bili baš najtiši. Nema veze, ionako ne želim tamo da radim, mislila sam.

Drugi krug na kvadrat

Narednih dana stigla su mi dva mejla – jedan dugo očekivani, a drugi vrlo neočekivani s obzirom na to kako sam pristupila testiranju. Oba su, međutim, imala istu poruku – Čestitamo! Prošli ste u naredni krug selekcije. Lagala bih ako bih rekla da nisam bila ponosna na sebe.

Drugi krug ,,the’’ programa i Mladih lidera se razlikovao. Prvi je bio online, a drugi je zahtevao moj odlazak u korporaciju. Uh. Navukla sam sako i pantalone, stala pred ogledalo i još jednom sebi potvrdila da to nisam ja. 👠👜
Idem zbog iskustva, tešila sam samu sebe. Ušla sam u zgradu i prvo što sam primetila – SIVI TEPIH. Znači, nije bio samo u mojoj glavi. Ali nešto se razlikovalo u odnosu na tu sliku – ljudi nisu bili tako sumorni, nije bilo hladno i nije se osećala strogoća u vazduhu. Dočekala su nas nasmejana lica – za mene ovo je bila vrlo neočekivana situacija.

Vreme i krugovi selekcije su prolazili, već je na redu bio četvrti i sada nisam bila sigurna gde želim da idem. Delta više nije bila ona strašna korporacija iz moje glave. Uživala sam u tome što nijedan sastanak nije kasnio ni sekunde. Dopadalo mi se i to što su rezultate prethodnih krugova javljali baš onda kada su rekli da hoće. Ne mogu a da ne priznam da ipak volim red. Ne mogu a da ne priznam i da to nije bio slučaj kada je u pitanju ,,the’’ program.

Ponovo sam pristupila detaljnom istraživanju i shvatila da u Delti mogu mnogo da naučim. Toliko različitih članica, toliko eksperata, toliko mogućnosti za napredovanje…

A gde je parking? 

Četvrti krug za oba programa je prošao, svakog trenutka sam očekivala dva poziva u kojima ću saznati da li sam prošla u poslednji krug selekcije i sada sam već bila na ozbiljnim mukama. Gde ću? Šta je bolje? Pravila sam liste za i protiv obe kompanije, a onda shvatila da u sekciji protiv na Deltinoj strani papira stoji samo jedna stavka – daleko je parking.

Sudbina i utorak u 11

,,The’’ program sam želela mnogo duže, znala sam sve o kompaniji, naučila sve o mestima koja su posetili na tim bildinzima –  kako sada odjednom da se odlučim za nešto drugo? Dilema je bila prevelika, odluka preteška, a značaj situacije za moju budućnost ogroman, pa sam kao zrela dvadesetčetvorogodišnjakinja odlučila sledeće – da sve prepustim sudbini.

Zvoni telefon, a ženski glas sa druge strane izgovara – Ivana, čestitamo, prošli ste u finalni krug selekcije. Vidimo se sledeće nedelje u utorak u 11. Jedan manje. Čekam drugi.

Zvoni telefon ponovo, javljam se. Déjà vu: Dobar dan Ivana, čestitam, prošli ste u poslednji krug selekcije. Sledeće nedelje organizujemo sastanak. Da li bi Vam odgovaralo da dođete… – Samo da ne kaže u utorak u 11 ponavljam u sebi 10 puta u nadi da će neka viša sila čuti… – U utorak u 11?

Da li ovo može biti veće mučenje? Odgovara mi apsolutno sve sem utorka u 11. Ipak, izlaze mi u susret i menjaju vreme, pa agonija uspešno ulazi u treći mesec.

Long story short

Nakon petog i ujedno poslednjeg kruga za oba programa i dalje sam se uzdala u sudbinu, ali sam primetila da navijam za jednu stranu. I to nije bila ona čiji sam vatreni fan na početku priče bila.

Zazvonio je telefon. HR Delta Holding na ekranu. Ne smem da se javim. Zvoni predugo, javljaj se, pa šta bude. Izgovorila sam Halo i to je jedino čega se sećam iz tog razgovora. Sećam se osećaja koji sam imala kada sam spustila slušalicu, znam da sam primljena, znam i da sam prihvatila posao, ali kako je tekao razgovor – e to već ne znam.

Neću u korporaciju

U januaru 2020. počela sam da radim u Delti kao Mladi lider osme generacije. Od tada se slika o korporaciji u potpunosti promenila. Zapravo, ne. Promenio se moj doživljaj te slike. Sivi tepisi su super jer ne bole noge u štiklama, ljudi su sve samo ne sumorni, u mom sektoru je sve samo ne tiho, a hijerarhija je sjajna stvar jer mnogo olakšava posao – tačno se zna šta ko radi, gde se i kako dobijaju informacije i kome se treba obratiti za sve što je potrebno. Strogoću nisam do sada primetila, a hladno je možda samo kada sam ja zadužena za daljinski od klime u kancelariji.

Delta često ističe ljude kao svoj najvredniji resurs. I oni to zaista jesu. Nesebična pomoć i deljenje znanja su ono što je sada najdominantnije na mojoj slici korporacije. I zato – neću iz korporacije, bre.

 


Ivana Vidović,
Mladi lider 8. generacije,
Sektor za korporativne komunikacije